SR
GR
RU
EN
DE




ИЗЈАВА СУПРУГЕ СВЕШТЕНИКА ЈЕРЕМИЈЕ И МАЈКЕ АЛЕКСАНДРА, ПОПАДИЈЕ ВИТОРКЕ СТАРОВЛАХ


Зворник, 06. април, 2004. године


Његовом Високопреосвештенству
митрополиту дабробосанском г. Николају

ради упознавања епископа наше свете Цркве
о догађајима од 31. марта – 01. априла 2004. године

У ноћи између сриједе 31. марта и четвртка 01. априла 2004. године око 01,00 час после поноћи пробудила нас је звоњава телефона, што нас је уплашило, с обзиром да нас у то доба ноћи нико не позива. Будући да нам је млађи син био на путу, помислила сам да му се није шта десило па сам са нарочитом бригом пробудила супруга који је чврсто спавао. Он је кренуо према телефону који се налази у дневном боравку. Још сам чула неко комешање у тим тренуцима, али не могу да кажем какво јер сам се тргла из сна. Можда је то била бука напољу, можда звукови хеликоптера или возила, не знам засигурно. У тренутку када смо Ацо и ја били у ходнику, одјекнула је страшна експлозија, а око нас је све сијевало и чули су се неки пуцњи. Тада сам рекла Александру да се склони. Чула сам како Јеремија некоме из кухиње говори: ''Ми ћемо вам отворити! Зашто то радите!'' Угледавши једног војника како прелази преко Александрове собе према нама ја сам се у том тренутку склонила у спаваћу собу. За мном је ударивши од врата упао један војник са тамно-зеленом униформом и пушком упереном према мени рекавши ми: “Sit down!” Одмах затим су се чули страшни повици и урлање војника, а скоро истовремено снажно јаукање Јеремијино. Сина нисам чула. Јеремија је болно и језиво јаукао и говорио: ''Пустите ме! Шта ми то радите!'' А они су наставили да вичу на њега. Јеремија је некад тихо јецао, а онда све јаче јаукао и урликао. И молио.

Нисам могла да истрпим те урлике Јеремијине од којих се утроба цијепа па сам пошла према том војнику који ми је само узвикивао “Sit down!”. Један други војник у једнакој униформи је напола отворио врата спаваће собе и провирио према мени. Како сам клечала пред овим војником молећи га да ме пусти да видим супруга, погледавши поред његових ногу видјела сам непомичну главу свога сина на ходнику. Тада сам молила и преклињала уз плач да ме пусти или да ме убије. Јеремија је за све то вријеме јечао и уз крике кумио да га пусте. У једном тренутку овај војник је, ваљда уморивши се, подигао чизму на кревет и упереном пушком у мене звјерао по плафону не обраћајући пажњу на моје преклињање. У једном тренутку зачула сам звуке апарата који подсјећа на апарат за реанимацију. Прво сам чула раван звук, а онда и испрекидане звуке на основу чега сам закључила да покушавају да Аца врате у живот. Затим сам чула звук хеликоптера и преклињала сам Бога да их што прије њиме пребаце до болнице. Јеремија није престајао да јауче. Тако су га и изнијели. Наш сат у спаваћој соби је показивао да је било 2,15 часова.

Када се звук хеликоптера удаљио, ушао је један наоружани војник у маскирној униформи. Не сјећам се шта ми је рекао али сам закључила да говори нешто што је подсјећало на српски језик. Преклињала сам га да ми каже због чега су мучили мога мужа и убили сина. Питала сам га и да ли он има мајку и шта мисли како би његовој мајци било да је гледала непомичног сина како лежи а да јој неки страни војник не дозвољава да га види. Он није одговорио, само је слегао раменима и рекао отприлике: ''Ми не пуцали''. Ја сам одвратила: ''А чиме сте их онда убили''. Затим ме је питао ме ко све живи у кући и да му напишем имена и годишта. Иако су ми се руке тресле то сам и брзо учинила мислећи да им је то хитно потребно ради њиховог збрињавања. Он је питао отприлике: ''А ко ово вама'', и показујући на имена, ''ко ово, а ко ово?''. Одговорила сам да су ми то муж и син и показала и на своје име. Питала сам га гдје су их одвели и јесу ли живи. Он је одговорио да су одвезени у сарајевску болницу и да су живи, да су добро, као и да ће за два сата доћи по мене да ме одведе да их и сама видим. Онда је тај војник са осталима отишао а ушла је жена у маскирној униформи и неки мушкарац који се представио као преводилац. Ја сам и даље клечала у спаваћој соби подно кревета и држећи крст и молитвеник молила се Богу. Преводилац је питао како сам. Ја сам плакала и рекла: ''Мој син је мртав! Зашто су га убили кад он ни мрава не би згазио!'' За мужа, не знам зашто, нисам тада ни питала. Вјероватно због тога што сам га чула како јауче па сам се надала да ће ипак остати жив. Ова дјевојка је стално понављала: ''I’m sorry, I’m sorry”, и чинило ми се да јој је заиста било жао. Клекнувши поред мене, извадила је свој молитвеник из ранца а и неку амајлијицу, иконицу или крст – нисам сигурна шта – и молила се са мном. Мало затим сам журно пошла до иконостаса у дневној соби. Она ме је пратила. Покушала сам да прислужим кандило, али како су ми руке дрхтале то је било немогуће учинити. Онда је она узела шибицу и прислужила кандило. Онда сам окадила иконе и кућу, па се помолила пред Господњом иконом, иконом пресвете Богородице, пред светим Николом, нашом крсном славом и пред светим Савом. Ова дјевојка је стајала пред иконама са мном једно вријеме, а онда је питала да ли да остане са мном и даље или да зовем неке пријатеље. Ја сам одговорила да ми засад нико не треба и да хоћу да останем сама с Богом у молитви за сина и мужа. Она је изашла а прије тога преводилац ми је рекао да ће ускоро доћи ''ваша'' полиција ради увиђаја. Након тога устала сам и с крстом у руци пошла ходником. У ћошку с лијеве стране између малог тоалета и кухиње наишла сам на локву крви. Сагела сам се и видјела и комаде косе. Знала сам да је ту био сабијен у ћошак Јеремија. Зидови су били умрљани крвљу около. Између зида и ормара у ходнику крај Ацине собе видјело се да је он ту био притиснут. Видјела сам и неке маске и неке цијевке. Све у крви. Зидови около исто тако. Кућа је демолирана. У осјећају очаја и немоћи чула сам и хистеричан смијех неких војника који су још увијек стајали у ходнику зграде. Када сам их чула почела сам да их презирем. Али сам се брзо тргла и замолила Бога да из мога срца истјера сву мржњу да не би Он ускратио своју милост према Јеремији и Ацу. Рекла сам нека им Бог опрости јер не знају шта чине. Тада сам телефонирала свом млађем сину који је био у иностранству на службеном путу. Рекла сам му да се нешто страшно десило и да се хитно мора вратити. Објаснила сам шта се збило а он је питао неколико пута ''Зашто мама?!''. Одговорила сам да не знам. Војнике мало затим нисам више чула, али су у кућу, тј. у спаваћу собу, ушла два човјека, један у полицијској униформи, а други у цивилу. Било је између 4,30 и 5,00. Овај у цивилу ми се представио, не могу да се сјетим како. Питао ме је да ли смо пружали какав отпор. На то сам му са запрепаштењем на његово питање узвратила: ''А какав отпор!'' Ми смо из сна устали, у пиџамама. Рекли су ми да ће сада полиција доћи да обезбиједи локацију и да изврши увиђај. Око 5,00 часова позвала сам манастир Добрун. Јавио ми се отац Михајло, објаснила му шта се десило и замолила да се моле. Ја сам гледала на сат и чекала кад ће онај војник доћи да ме води да видим Јеремију и Александра. Он се није појавио, а око 6,30 зазвонио је телефон. Јавио се неки човјек по имену Митхат, или нешто слично - нисам сигурна - који ми је рекао и за коју новинску агенцију ради. Углавном, позив је долазио из Сарајева. То сам закључила по томе што и на фиксном телефону на дисплеју излази идентификација броја. Он ме је питао да ли ме је контактирао Сфор и да ли знам гдје су ми син и муж. Одговорила сам да не знам, али да ми је један војник рекао да су пребачени у Сарајево и да га чекам да ме води тамо. Тада ми је овај човјек рекао да је он звао Сфор и да их је питао да ли су јавили породици, а да је с друге стране добио одговор: ''Да, да, јавићемо ми њима''. И још ми је рекао да је сазнао да су они у тузланској болници, да су живи и дао ми је број телефона ове болнице. На томе сам му била захвална. Питао ме је и да ли имам и ћерку. Одговорила сам: ''Не, имам сина''. ''Па добро је'', каже, ''јер да је он био ту и он вам је могао страдати''. Позвала сам болницу и представила се. Тада ми је неки доктор рекао да су они примили неке тешко повређене особе у критичном стању али да не знају о коме се ради. Рекао ми је да су их снаге Сфора око 3,00 часа убацили у болницу као вреће. На питање доктора ко су ове особе, војници су им одговорили: ''Ен.Ен 1'' и ''Ен.Ен.2''. Рекао ми је и то да су они мислили да се десила нека тешка саобраћајна несрећа и да податке о овим особама чују од мене по први пут.

Видео снимци о њиховом пријему, колико сам обавијештена, постоје у служби за односе са јавношћу Универзитетског клиничког центра у Тузли.
Већ око 5,00 часова у порту наше цркве стигао је наш митрополит Николај, али га у наш дом нису пустили због увиђаја.

Виторка Старовлах






Миомир Зекић, протојереј
парох 2. паљанске парохије
ИЗЈАВА

којом изјављујем да ме је у ноћи 1. априла 2004. гоине пробудила из сна супруга и обавијестила да се око парохијске куће окупљају неки војници. Устао сам и у ходу према прозору облачио панталоне и палио свјетла. Када сам погледао кроз прозор видио сам војнике са упереним пушкама који су гласно викали мени на неразумљивом језику. Чуо сам пуцањ и видио како се сасуло стакло на прозорима кроз које сам провирио. Повлачећи се са прозора са подигнутим рукама у вис, сјео сам на кауч у мојој дневној соби. У собу гдје сам се затекао ушли су војници са упереним пушкама, мене оборили на под и везали. Не сјећам се гдје се тад налазила моја супруга. Тада се десила страшна детонација и ја сам изгубио свијест. Послије тога се не сјећам ничега. Напомињем да све ово вријеме немам представе ни о времену, па ни простору. Када сам дошао свијести видио сам да лежим на поду везан, а око мене су се налазили војници са упереним пушкама. Тада сам чуо супругу како плаче и тражио сам је гледајући по соби. Када сам је угледао да лежи на тепиху питао сам је зашто плаче када је њој боље на тепиху него мени на голом поду. Одговорила је да је стежу лисице на рукама и да више не може да издржи. Тада јој је пришао један војник покушавајући да јој попусти свезе на рукама. Из њене руке (то сам касније видио) потекла је крв а ја сам мислио да је кољу. Пао сам у дубоку несвијест. Када сам поново дошао свијести још увијек смо лежали на поду. Напомињем, да све ово вријеме нас није нико ништа питао, нити са нам разговарао. Тада су у собу ушла двојица, и нас везане са пода поставили да сједимо на каучу. Они су отишли а дошли су друга двојица и један од њих на чистом српском језику нас је питао јесмо ли ми рањени. Одговорили смо да нисмо и они су отишли. Све ово вријеме кроз собу, у којој смо боравили, шетали су војници са упереним пушкама. Пошто нам је било хладно ми смо се тресли од хладноће. Један од војника у соби нам је давао воде да пијемо споразумијевајући се са нама мимиком. Тај исти војник нас је и облачио одјећом која се налазила разбацана свуда по поду. Покушавао сам да разговарам са војницима који су се налазили у соби али они нису прихватили никакав разговор. Унеко вријеме је у нашу собу ушао неки војник и саопштио нам да они одлазе, да ће нас одвезати и да ће нас предати неком Драгану. Када сам га упитао ко је тај Драган он је само слегао раменима. Наредио је војницима да нас одвежу, упозорио нас да се не смијемо помјерати са мјеста на коме сједимо и отишао. Мимиком сам затражио од војника у соби да ми дохвати телефон како бих назвао сина Дејана. Он ми је не проговарајући ништа дохватио телефон. Окренуо сам Дејанов број и рекао му да вози кола и бјежи од куће све док има горива у резервоару. Онда у нашу собу долази жена у униформи са човјеком у цивилном одијелу и пита нас а тај цивил преводи: да ли познајемо породицу која станује у стану преко пута нас. Супруга одговара да познајемо и пита шта је с њима. Они одговарају да је све у реду само је госпођа мало узнемирена. Стоје једно извјесно вријеме испред нас и ништа не проговарајући одлазе. За њима одлазе и војници из собе ништа не говорећи. Послије неког времена у собу улази човјек који се представља да је Драган Андан и Вуко Чворо кога од раније познајем. Они нас обавјештавају да су војници СФОР-а отишли и да смо слободни. Још су нам рекли да је у стану о. Јеремије остала протиница а да су о. Јеремија и син Александар одвежени у болницу тешко рањени. Узео сам телефон и назвао архијерејског замјеника о. Милојка Топаловића и замолио га да пробуди митрополита Николаја и да одмах дођу на Пале.

Изјаву дао протојереј Миомир Зекић

 

 

ИЗВЕШТАЈ ПРОТОЈЕРЕЈА –СТАВРОФОРА МИЛОЈКА ТОПАЛОВИЋА О ДОГАЂАЈУ НА ПАЛАМА

Првог априла 2004 године у 4,32 сата пробудио ме је мобилни телефон и онако сањив чуо сам страшно узнемирен и преплашен глас протојереја Миомира Зекића који је шапатом говорио и молио да одмах долазимо на Пале јер се десиле страшне ствари. Успјео је да каже да је видео много крви али да незна шта се догодило.

Одмах сам пробудио Митрополита Николаја и замолио га да се што пре спреми и да идемо на Пале и укратко му рекао што сам чуо. Стигли смо на Пале у 5,10 часова и наишли на блокирану порту, цркву и један од парохиски домова у ком су становали протојереј-ставрофор Јеремија Старовлах и протојереј Миомир Зекић са породицама. а све су то обезбеђивали полицајци и нису дозвољавали никоме приступ. Свратили смо код протојереја Слободана Лубарде да се распитамо шта се догодило и веома изненађени установили да ни он ни млади ђакон, који станују у том парохиском дому нису могли ништа конкретно да нам кажу. Испричали су нам оно мало што су кроз завесе из дубине собе могли приметити, јер на прозор нису смели повирити. Чули су веома јаке експлозије у становима свештеника. Видели су да су око 2,15 часова војници на носилима однели два тела до хеликоптера који се спустио у црквену порту али нису знали о коме се ради. Казали су нам да су и код њих војници СФОРА извршили визуелни преглед свих просторија и да су се веома коректно понашали. Питали смо јесу ли улазили у нови парохиски дом после одлска војника СФОРА, одговорили су нам да им полиција није дозволила. Успоставили су телефонску везу са оцом Миломиром и протиницом Виторком и сазнали да су жртве били отац Јеремија и његов син Александар. Нису могли да кажу јесу ли живи или не, али су рекли да је отац Јеремија читав сат изагласа кукао.

Решио сам одмах да уђем у парохиски дом и затражио сам од командира обезбеђења да уђем и изведем попадије и оца Миломира, и сами полицајци нису могли да ми кажу шта се догодило јер и њима није било дозвољено да приђу објекту све до одласка СФОРА, наредбу су имали да то мјесто обезбеђују до доласка истражних органа. Обећавши им да нећу ништа дирати, да ћу пазити где стајем ради отисака ушао сам у парохиски дом.

Дошавши пред улазна врата сватио сам каква је страшна екслозија ту се десила, јер су врата претворена у ситне дашчице, ходник црн од екслозије, зидови уз степенице попуцали, сви прозори у приземљу поломљени и изваљени из својих лежишта, приметио сам да су и сусједне зграде, прозори и врата, поломљени и изваљени. На врху степеница плакари за обућу поломљени и сва обућа разбацана. Улазна врата на становима потпуно поломљена. Ушао сам прво у стан оца Миломира и видео да је све поломљено и испевртано, врата и прозори полупани и њега нашао ту умотана и преплашена да скоро није могао ни говорити. Питао сам га дали је повређен и гдје су му попадија и синови? Успјео је некако да ми каже да је попадија код Виторке а да синови нису били у кући. Одмах сам прешао у стан оца Јеремије и у у једној соби нашао ње две како сједе на кревету. Попадија Виторка је држала молитвеник и крст у руци и само понављала и молола се Богу да јој остану живи Аца и Јеремија. Укратко ми је испричала све шта се догодило а онда сам погледао и остале просторије. Све је поломљено и уништено а најгоре ми је било када сам видео пред Ацином собом велику локву крви а само два метра даље још једну много гору и већу локву усирене крви и препознао сам у тој крви већи прамен косе оца Јеремије. То јутро је веома свеже било на Палама, кућа сва разбијена, промаја на све стране и они су и од страха и хладноће дрхтали. Пошто сам им рекао да је Г. Митрополит заједно самном дошао и да их чека код оца Слободана пристали су да пређу и да се угреју и освеже и све испричају шта се стварно догодило.

Сазнали смо тада: Војници СФОРА су тачно у 1,10 часова уз велику детонацију истовремено упали преко тераса, прозора и разваљених врата у оба стана свештеника, том приликом су на оца Миомира пуцали кроз прозор али га нису погодили али су га заједно са попадијом везали са лицем окренутим паркету и тако држали све док се није смирило у стану оца Јеремије. Попадија Виторка нам је рекла да њој нису дали да се помери из собе у којој је спавала али да је чула кукање оца Јеремије које је трајало све до њиховог одношења из стана. Из своје собе је само видјела приликом уласка једног од војника да јој Ацо лежи у непомичом стању пред својим вратима. Хеликоптер са повређеним је у 2,15 одлетео а војници СФОРА су се повукли тек око 4 сата. Од попадије су узели све податке о повређеним и том приликом јој рекли да су их пребацили усарајевску болницу и да ће се јавити за два сата да је извјесте о њиховом здравственом стању, никада се више нису јавили. Око 6 сати јавио се неки новинар и саопштио да се повређени налазе у градској болници у Тузли и дао јој број телефона дежурне докторице. Одмах је назвала тај број и докторица јој је рекла да су их војници само убацили у ходник и отишли а да нису дали никакве податке о њима, али да су сазнали од оца Јеремије који је још био при свести његово име а за сина су сазнали тек у овом разговору са попадијом. Приликом упада војника у стан оца Јеремије није било никаквог пуцања из ватреног оружја, чуле су се само детонације од шок бомби које су једино кориштене овом прилоком у скоро свим просторијама. Отац Јеремија и његов син Александар читаво време су се налазили у ходнику стана који је дужине 3-4 метра.

Увиђај је почео тек око 9 сати доласком истражног судије и експерата МУПа из Бањалуке као и преставника међународне полиције. Са стране Цркве увиђају сам ја присуствовао. Налази стручњака налазиће се у њиховом званичном извештају.

ПРОТОЈЕРЕЈ–СТАВРОФОР
МИЛОЈКО ТОПАЛОВИЋ

 




Почетна страна
| Фото документација | Изјаве и утисци | Активности Цркве | Реакције | О медијима